Када се помене Димитрије Љотић, код просечно обавештеног Србина прва асоцијација је - фашизам. Да ли је тако, препуштамо самом Љотићу да одговори.
Треба имати у виду да су два текста која преносимо написана у време највеће моћи фашизма-нацизма, кад је било врло утилитарно бити фашистички орјентисан. То је период кад је фашизам доминирао Европом.
Први текст је написан када је председник југословенске владе Милан Стојадиновић, усмеравао спољну политику ка фашистичким земљама и сам покушавајући да личи на исте, док је други писан ослушкујући злокобни прасак надолазећег рата.
Да ли би овакве текстове писао фашиста или човек који гори бригом за сопствени народ, прочитајте, па сами просудите.
Ни фашизам, ни национал-социјализам, него Збор!
Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима — у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи.
Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замиисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.
Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њоме управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи.
Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.И наше је гледиште да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде — у интересу заштите појединиих група као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице — предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.
Из свега осталог се види да, кад би се по оваквој сличности привидној и судило, да би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма.
1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И ниије поникао у глави једног или другог човека, или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошлд у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилазии, мора се тај став као заста-ва истакнута и објавити, моирају се потом под ту заставу сакупити и остаии људи добре воље.
И кад снага тако окупљена буде била довољно јака бројем или самом снагом, пашће тешкоће и неправде саме од себе.
„Колумбија из пучине нице, Кад одважник науми је наци”.
Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажајн, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.
И да не постоје у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.
2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганскиим концепцијама старог Рима и старих Германа.Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: „Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна”.
А ми кажемо: „Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи”.
Хитлеризам је деификација — обожавање расе.
А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.
Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса — по нашем схватању — вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.
По супротном схватању, држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.
Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.
Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас — Словене и хришћане морају делити од фашизма и хитлеризма.
3. Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама.
4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих.
Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи — и оног дана, мисле они, кад
фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам.
5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина исувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.
Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност.
Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.
6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слиободним — под једним условом: да се признају и да делују као делови народне целине, под надзором својих
главних организација и државе.
Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам ихитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.
Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и ствар-на, са исто таквом одговорношћу.
Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.
Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замиисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.
Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њоме управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи.
Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.И наше је гледиште да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде — у интересу заштите појединиих група као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице — предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.
Из свега осталог се види да, кад би се по оваквој сличности привидној и судило, да би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма.
1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И ниије поникао у глави једног или другог човека, или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошлд у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилазии, мора се тај став као заста-ва истакнута и објавити, моирају се потом под ту заставу сакупити и остаии људи добре воље.
И кад снага тако окупљена буде била довољно јака бројем или самом снагом, пашће тешкоће и неправде саме од себе.
„Колумбија из пучине нице, Кад одважник науми је наци”.
Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажајн, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.
И да не постоје у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.
2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганскиим концепцијама старог Рима и старих Германа.Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: „Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна”.
А ми кажемо: „Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи”.
Хитлеризам је деификација — обожавање расе.
А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.
Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса — по нашем схватању — вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.
По супротном схватању, држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.
Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.
Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас — Словене и хришћане морају делити од фашизма и хитлеризма.
3. Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама.
4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих.
Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи — и оног дана, мисле они, кад
фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам.
5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина исувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.
Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност.
Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.
6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слиободним — под једним условом: да се признају и да делују као делови народне целине, под надзором својих
главних организација и државе.
Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам ихитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.
Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и ствар-на, са исто таквом одговорношћу.
Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.
Казна Европи
Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику.
И као наши стари записи, рука би сама да запише онај претешки јаук, што се нађе и данас на листовима наших старих црквених књига: "Уви, уви мње: придоша Агарјани" (Тешко, тешко мени, дођоше Турци).
Знамо добро рат. Упамтила га је добро наша младост. И жао нам је што ће овај што долази бити само тежи и страшнији од онога што је прошао.
Али не пишемо чланак овај да описујемо то што ће доћи. А и зашто? Замало па ће очи, где год се окрену и саме то све видети.
Пишемо зато да нађемо смисао стварима. Јер све мора имати смисла – чак и оно што изгледа потпуна бесмислица.
И као у оној црквеној погребној песми што богомудри песник што плаче и рида кад на смрт помисли и у гробу угледа како лежи наша нагота, саздана по Христовом лику (а сад) без лика и без славе – и ми да ускликнемо:
О чуда, каква се ова тајна с нама зби? Какву ту спрегу са смрћу учинисмо?
Не може наша људска природа и кад најдубље падне, да не тражи осветљење узрока који су је дотле довели, мора да одговори себи, како је дошло дотле.
Јер људи говоре већ око нас: Ово већ ништа не разумем. Или: Да ми је да разумем. Или: Шта је ово сад?
Као тмица тешка у којој прста свог пред очима човек не може видети, тако се око човечанства свила тама тешка. Мислило је да има неки пут сигуран под ногама. А ето: тама притисла земљу, бура страховита завија и само што га већ удари њених ветрова, као удари крила страшне неке велике аждаје, нису стигли, – земља као да под ногама није сигурна, јер и у њеним дубинама тутњи тешки и претешки трус и лом.
Ми, али, разуме се, овим не кажемо да ће рат бити ове недеље или овог месеца или ове године. Али то ће бити, јер се томе иде.
Ми овде политички смисао догађаја не износимо. То смо, непрестано, на другоме месту износили. Наши Билтени су за то.
Сад хоћемо да заронимо мало дубље и да испод војно-политичких збивања нађемо, не оне прве – војно-политичке узроке, већ оне дубље: духовно-моралне.
И као наши стари записи, рука би сама да запише онај претешки јаук, што се нађе и данас на листовима наших старих црквених књига: "Уви, уви мње: придоша Агарјани" (Тешко, тешко мени, дођоше Турци).
Знамо добро рат. Упамтила га је добро наша младост. И жао нам је што ће овај што долази бити само тежи и страшнији од онога што је прошао.
Али не пишемо чланак овај да описујемо то што ће доћи. А и зашто? Замало па ће очи, где год се окрену и саме то све видети.
Пишемо зато да нађемо смисао стварима. Јер све мора имати смисла – чак и оно што изгледа потпуна бесмислица.
И као у оној црквеној погребној песми што богомудри песник што плаче и рида кад на смрт помисли и у гробу угледа како лежи наша нагота, саздана по Христовом лику (а сад) без лика и без славе – и ми да ускликнемо:
О чуда, каква се ова тајна с нама зби? Какву ту спрегу са смрћу учинисмо?
Не може наша људска природа и кад најдубље падне, да не тражи осветљење узрока који су је дотле довели, мора да одговори себи, како је дошло дотле.
Јер људи говоре већ око нас: Ово већ ништа не разумем. Или: Да ми је да разумем. Или: Шта је ово сад?
Као тмица тешка у којој прста свог пред очима човек не може видети, тако се око човечанства свила тама тешка. Мислило је да има неки пут сигуран под ногама. А ето: тама притисла земљу, бура страховита завија и само што га већ удари њених ветрова, као удари крила страшне неке велике аждаје, нису стигли, – земља као да под ногама није сигурна, јер и у њеним дубинама тутњи тешки и претешки трус и лом.
Ми, али, разуме се, овим не кажемо да ће рат бити ове недеље или овог месеца или ове године. Али то ће бити, јер се томе иде.
Ми овде политички смисао догађаја не износимо. То смо, непрестано, на другоме месту износили. Наши Билтени су за то.
Сад хоћемо да заронимо мало дубље и да испод војно-политичких збивања нађемо, не оне прве – војно-политичке узроке, већ оне дубље: духовно-моралне.
* * *
Три човека у Европи, у сутрашњој драми њеној, играће највидније улоге: Мусолини, Хитлер и Стаљин.
Каква је њихова духовно-морална формација?
Мусолини, син ковачев, римокатолик, спремао се за учитеља, прешао кроз социјалистичко-марксистичку школу безверја, потом напустио интернационалне основе социјализма, постао национални револуционар, затим се преобратио утапањем у римску паганску историју, у Римљанина пре Христа, који на политичком терену прима религију, трпи је, гледа да је искористи за своје сврхе, али остаје паганин.
Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божја и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божју већ кроз глас своје крви. Отуда и дужност да се крв чува чистом.
Стаљин (Јосиф Висарионовић-Џугашвили) син малограђанина, русифицирани Георгијанац, рођен у православној вери, намењен свештеничком чину, дошао као богослов под утицај марксиста, постао богоборац и то и данас остао.
Каква је њихова духовно-морална формација?
Мусолини, син ковачев, римокатолик, спремао се за учитеља, прешао кроз социјалистичко-марксистичку школу безверја, потом напустио интернационалне основе социјализма, постао национални револуционар, затим се преобратио утапањем у римску паганску историју, у Римљанина пре Христа, који на политичком терену прима религију, трпи је, гледа да је искористи за своје сврхе, али остаје паганин.
Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божја и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божју већ кроз глас своје крви. Отуда и дужност да се крв чува чистом.
Стаљин (Јосиф Висарионовић-Џугашвили) син малограђанина, русифицирани Георгијанац, рођен у православној вери, намењен свештеничком чину, дошао као богослов под утицај марксиста, постао богоборац и то и данас остао.
* * *
Погледајмо сада најпознатије духовне формације Европе у 19 и 20 в.
Три главна правца се ту дају видети:
Једни, као Мусолини, без вере сматрају религију потребном ради одржавања друштвене заједнице; као политичко средство, као варку за ниже слојеве.
Други, као Хитлер, верују неодређено у Бога, а одбацују Христа и хришћанство.
Трећи, као Стаљин, не верују ниушта, богоборци су и христоборци.
Три главна правца се ту дају видети:
Једни, као Мусолини, без вере сматрају религију потребном ради одржавања друштвене заједнице; као политичко средство, као варку за ниже слојеве.
Други, као Хитлер, верују неодређено у Бога, а одбацују Христа и хришћанство.
Трећи, као Стаљин, не верују ниушта, богоборци су и христоборци.
* * *
Стаљин, богоборац и христоборац, хоће рат светски свом свешћу својом. Он не види таму. Он не чује буру. Он не осећа трусове. Он иза тога види зору новог човечанства. Кроз општу бољшевичку револуцију јеврејски пророк К. Маркс – Мардохај Маркс је то обећао. Двадесет и две године бољшевичкога експеримента нису успеле да га разувере. Напротив, чим је угледао могућност за рат светски, он се бацио свом снагом своје челичне воље, на његово остварење.
Ко ће да га заустави у томе? Та он је слободан и моћан Стаљин, човек од челика. Над њим су мртва и пуста небеса. Под њим и његовом вољом угиба се широка руска земља и многомилионити руски народ. На његову заповест руши се и гради, пустоши и чини плодним. Пред ким ће да одговара? Пред слабијима од себе? Пред јаднијим од себе? Или пред људском историјом? Та и она "више цени резултате него начине како се до њих дошло" – што је рекао Хитлер. Бога нема. Христа нема.
Хитлер неће светски рат а још мање светску револуцију.
Он зна Стаљинове планове, али мисли да ће их муњевита немачка техника изиграти. Он хоће само да оствари своју мисао: за своју "најбољу и највишу расу људску" – аријевско-германску – животног простора, много простора, – не само за данашњи број, "већ и за онај кроз триста година". Он се служи у том смислу свима средствима. Нема тога средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.
Истина, он у Бога верује. Али тај Бог, то је Бог крви, онај чији се глас само у крви људској чује. Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићског свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину.
Ко ће дакле Хитлера зауставити? Онај Бог чији се глас у крви чује, који говори гласом тела, расе? Тај би га осудио само ако не успе да омогући победу и расцвет немачке расе. Тај Бог цени само резултате, а не и начин како се до њих дошло. А за другог Бога, пошто је Христу окренуо леђа, Хитлер и не зна.
Мусолини исто тако неће светски рат. И он зна планове Стаљинове. А и он верује да ће муњевита победа довести до стварања новог Римског царства. Он томе иде свим средствима, па и светским ратом, ако се друкчије не може.
Ко ће га зауставити у томе? Људи? Па они су мали, слаби! Ствари? Па он је њихов господар: савије их као сламу разумом својим. А Бог? То је само средство у његовој политици. А изван политике он га нигде није срео. Он, ковачев син, исковаће поново Римску империју. А кад то буде учинио, зна он већ из искуства, да осим дивљења којим ће га будућа покољења и историја обасипати, до њега други глас доћи неће.
Ко ће да га заустави у томе? Та он је слободан и моћан Стаљин, човек од челика. Над њим су мртва и пуста небеса. Под њим и његовом вољом угиба се широка руска земља и многомилионити руски народ. На његову заповест руши се и гради, пустоши и чини плодним. Пред ким ће да одговара? Пред слабијима од себе? Пред јаднијим од себе? Или пред људском историјом? Та и она "више цени резултате него начине како се до њих дошло" – што је рекао Хитлер. Бога нема. Христа нема.
Хитлер неће светски рат а још мање светску револуцију.
Он зна Стаљинове планове, али мисли да ће их муњевита немачка техника изиграти. Он хоће само да оствари своју мисао: за своју "најбољу и највишу расу људску" – аријевско-германску – животног простора, много простора, – не само за данашњи број, "већ и за онај кроз триста година". Он се служи у том смислу свима средствима. Нема тога средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.
Истина, он у Бога верује. Али тај Бог, то је Бог крви, онај чији се глас само у крви људској чује. Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићског свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину.
Ко ће дакле Хитлера зауставити? Онај Бог чији се глас у крви чује, који говори гласом тела, расе? Тај би га осудио само ако не успе да омогући победу и расцвет немачке расе. Тај Бог цени само резултате, а не и начин како се до њих дошло. А за другог Бога, пошто је Христу окренуо леђа, Хитлер и не зна.
Мусолини исто тако неће светски рат. И он зна планове Стаљинове. А и он верује да ће муњевита победа довести до стварања новог Римског царства. Он томе иде свим средствима, па и светским ратом, ако се друкчије не може.
Ко ће га зауставити у томе? Људи? Па они су мали, слаби! Ствари? Па он је њихов господар: савије их као сламу разумом својим. А Бог? То је само средство у његовој политици. А изван политике он га нигде није срео. Он, ковачев син, исковаће поново Римску империју. А кад то буде учинио, зна он већ из искуства, да осим дивљења којим ће га будућа покољења и историја обасипати, до њега други глас доћи неће.
* * *
Европа XIX и ХХ века, кћи француске револуције, мислила је да је Христос непотребан њеном животу. Може још остати у музејима, па и у црквама, за оне, који су "наследно оптерећени" или још слаби да се навика и заблуда прошлости ослободе.
И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.
Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! "Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!" Говорили су: "Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира".
Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?
Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.
Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.
И они данас снују и одлучују о судбини њеној.
Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.
Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!
И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.
Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! "Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!" Говорили су: "Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира".
Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?
Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.
Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.
И они данас снују и одлучују о судбини њеној.
Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.
Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!
Наш пут, год. I, бр. 25, Петровград, 27. августа 1939, – додатак
преузето са сајта: Ново Видело
