недеља, 07. април 2013.

СЕЋАЊЕ НА НАТО РАЗАРАЊЕ ЋУПРИЈЕ ПРЕ 14 ГОДИНА


ЋУПРИЈА – Грађани Ћуприје, града симбола страдања у НАТО агресији на СР Југославију 1999, обележили су данас четрнаестогодишњицу од првог бомбардовања овог српског градића на Великој Морави.

Евоцирање успомена на агресију, чија је суровост и безобзирност видљива још на бројним објектима, уприличила је Дсс у овом граду.

Прво бомбардовање Ћуприје авијација НАТО је извела у 00,40 минута 8. априла, када је са 11 пројектила разорен центар града.

Разрање је било такво, тврде Ћупричани, да га овај градић није доживео у преко седам векова дугој историји.

Тада је потпуно уништено 30 индивидуалних кућа и 70 станова у Булевару Војске, Улици Милана Топлице, Раваничкој и Нушићевој.

Уз стамбене објекте уништени су или оштећени објекти Електродистрибуције, Робне куће „Меркатор”, Спортска дворане „Ада”, Основне школе „Ђуро Јакшић”, водоводна мрежа у главној улици... а око 500 људи морало је да потражи нужни смештај.

петак, 01. март 2013.

Изложба "Ни колеџ, ни тамница" и у Београду


Изложба "Ни колеџ ни тамница", на тему Завода за принудно васпитање омладине који је био организован у Смедеревској Паланци од 1942. до 1944. године, отворена је синоћ је у АртЦЕНТРУ у Београду.
Испред организатора изложбу је свечано отворио, историчар Саша Адамовић, изневши излагање о Васпитном заводу.
Свечано затварање изложбе заказано је суботу, 23. фебруара 2013. године у 18:00.
Изложба о Заводу, једином таквом у окупираној Европи за време Другог светског рата, претходно је била постављена у Смедеревској Паланци, а након тога и у Новом Саду.
Наслов поставке "Ни колеџ, ни тамница" асоцира на још увек подељена мишљења шта је у периоду од 1942. до 1944. године та установа представљала.
„Влада је имала намеру да на преваспитавање упућује младе комунисте, који буду заробљени у борбама или ухапшени од стране специјалне полиције“ појашњава аутор изложбе Александар Николић, директор Историјског архива у Смедеревској Паланци.
Текст преузет са сајта НОВО ВИДЕЛО
САМО НА САЈТУ ЗБОРА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ И ФОТОГРАФИЈЕ СА ИЗЛОЖБЕ:

недеља, 10. фебруар 2013.

Драгојла Поповић и Васпитни Завод у Смедеревској Паланци


Ношени крилима историје у прошлост можемо срести људе који су много учинили за свој народ, а да је то остало обавијено велом тајне и закључано у фиоци ... и тако недоступно широј јавности. Но, наравно то не значи да су дела тих људи тиме умањена ... „Јер добра дела су Богу милија ако се њима не хвалимо около“. 
Са књиге о животу Др Драгојле Поповић скидамо прашину заборава и упознајемо се са њом ...
На заводском имању, јуни 1944.: Милован и Драгојла са кћеркама Миловановог брата Цветка ПоповићаЛето Господње 1942. Као и у другим земљама, у Србије је рат, који свашта собом носи. Непријатељи - и видљиви и невидљиви - вребају са свих страна. Омладина, као носилац снаге сваког народа, представља истовремено и најрањивији део друштва. Почетком рата у Србији је било око 18.000 скојеваца (СКОЈ). Један део тих омладинаца пошао је у шуму, а други је остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте.
Љотић је 1942. предложио да се у Смедеревској Паланци оснује „Васпитни завод“. Тежња је била да се омладина истргне испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. У јесен 1942. Завод је отворен и на чело љегове управе долазе национални идеалисти, Милован и Др Драгојла Поповић (р. Остојић ). Преко Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки.

Циљеви васпитног завода:
  • Да се онај део српске омладине, који је пришао КПЈ и партизанским одредима, а не знајући њихове праве циљеве, спасе окупаторске казне смрти и концетрационих логора
  • Да се та заведена омладина изолује од утицаја КПЈ, под којом би сигурно поново пала кад дође у додир са њом
  • Да се путем педагошких мера и наставе ослободи комунистичког учења - да се преваспита
  • Да се као преваспитана омладина активира у борби за вековне идеале, циљеве и традиције свога народа.

Позоришни комад "Човек који је видео смрт". Васпитни завод у Смедеревској ПаланциПреваспитати ову омладину и њене позитивне особине усмерити путем истинске и корисне службе народној заједници - то је била идеја водиља васпитача.
„Потребно је наћи расцеп између моралне базе и политичке надоградње“, речи су Милована Поповића. Њихова морална база била је у извесној мери позитивна, њихова политичка надоградња - комунизам није одговарала нашим народним схватањима и циљевима. Требало је доказати да комунизам није једино и најбоље решење свих друштвених проблема. У речи доказати лежи смисао читаве проблематике преваспитавања у Васпитном Заводу.
    
Васпитач је морао, не само да познаје политичку грађу коју има да предаје, него да пази на сваки свој поступак, реч и дело. Он се трудио на првом месту да стекне поверење и љубав питомаца, као и да предњачи својим примером.Овај моменат је и доиграо пресудну улогу у процесу преваспитавања у Заводу. Када се стекло међусобно поверење и познанство, онда се тек могло прећи на систематску политичку наставу. Извођење програма политичко васпитне наставе било је могуће на бази потпуно слободе мисли и изражавања. Завод је тада био једино слободно место у окупираној Европи, где се јавно смео критиковати сваки погрешан политички и војни потез ратујућих страна, а да се за то не изгуби глава и не оде у концетрациони логор.
Драгојла Поповић са питомицама и гошћамау Заводу, јуни 1943. године.На челу женског интерната била је др Драгојла Поповић. Преко Достојевског је ушла у бескрајне лавиринте људске душе и докучила да је ту поприште где се од искона води борба између Христа и антихриста, а да ми лично својом слободном вољом одлучујемо ко ће бити победник. Драгојла се одлучила за Христа, па је та судбоносна њена одлука обликовала цео њен доцнији живот. И духовну сродност са Димитријем Љотићем и приступ „Збору“и њена духовна стремљења и дубоко осећање праведности и вере да у овом свету ипак Господ царствује и изоштрено саосећање са „мојом мало браћом“, како Христос каже, „кад њима учинисте, мени учинисте“ и уопште чинило је да је Драгојла буквално бринула бриге целог света док је своје личне једва и уважавала. Била је човекољубац - а из тога извире божанска искра у нама.
Драгојлина личност се не би могла у потпуности разумети да ту много тога није понето од „куће“. Рођена је 12.априла 1912. у Приједору, од оца Милана и мајке Милеве, где је одрастала са сестром и још два брата. Ту се учила „страху Божјем“ - а страх је тај да се не учини нешто што црква назива „хулом на Духа светога“. Милан, Драгојлин отац, био је унук православног свештеника и имућан локални предузетник, који због своје дубоке религиозности бива назван „приједорски владика“. Мајка Милева, била је, пак, „неприкосновени морални ауторитет“, председница локалног Кола Српских Сестара, неуморни читалац књига и стални посетилац варошког биоскопа „Балкан“ и изгледа одлучно утицала на Драгојлино опредељење за медицину. Није ни чудо што је дакле, Драгојла одгајана у таквом моралном и традиционалном окружењу успевала са лакоћом да се одупре гласовима комунизма и хедонизма.
Доласком на Универзитет у Београду 1931. Драгојлино биће доживљава процват на интелектуалном, политичком, културном и моралном пољу. Постаје стожер окупљања национално опредељених студената.Са појавом „Збора“, коме Драгојла приступа, све је било лакше. Присутан у свему томе, био је и Милован Поповић, касније Драгојлин супруг, оснивач и председник Антимарксистичког института.
Комад С. Равасија "Кумова клетва" Драмска секција ЗаводаДрагојла је са одличним свршила медицинске науке. И поред свега нашла је времена за лично усавршаваље читањем књига филозофског, књижевног, историјског, социолошког и уопште културног значаја. Свој дубоки пан-славизам је изражавала кроз јаке интелектуалне и политичке контакте са руским избегличким удружењима.Одржавала је такође, углавном преко Милована блиске контакте са браћом Настасијевић, Станиславом Краковом, Милошем Црњанским, све најврснијим младим културњацима.
Са ратом, Драгојла и Милован Поповић, воде Завод за преваспитање у Смедеревској Паланци. Међутим, преваспитање младих комуниста и успех на том плану били су трн у оку комунистичкој партији. Због тога је Драгојла 24.12.1944. осуђена на смрт као ратни злочинац од стране комунистичког суда. После дугог ислеђења негде 1947, коначно је ослобођена свих оптужби. Следи одлазак у Америку.
Последњи дан њеног овоземаљског живота био је 29.4.1998. Преселила се у вечност једна велика интелектуалка, савестан лекар, добра душа увек спремна да помогне новцем, саветима, лепом речју, изнад свега - једно велико људско срце!
Др Драгојла одлази са овог света и оставља иза себе велики број деце које су друге мајке родиле, али која имају разлога да баш њу назову мамом ...
Преузето са сајта: НОВО ВИДЕЛО

понедељак, 28. јануар 2013.

"Ни колеџ, ни тамница" - изложба о Заводу за принудно васпитање младих


У Новом Саду је вечерас отворена изложба „Ни колеџ ,ни тамница“, на тему Завода за принудно васпитање омладине који је био организован у Смедеревској Паланци од 1942. до 1944. године, једини такав у окупираној Европи за време Другог светског рата. Наслов поставке "Ни колеџ, ни тамница" асоцира на још увек подељена мишљења шта је у периоду од 1942. до 1944. године та установа представљала.
Изложба је постављена у клубу-галерији Издавачке куће Прометеј, Трг Марије Трандафил 11, и трајаће до 8. фебруара.
Aутор изложбе је Александар Николић, директор Историјског Архива Смедеревске Паланке, а поред аутора, на отварању је говорио и историчар Саша Адамовић.
Завод је у једном турбулентном, ратном времену, када су на сцени били окупатори Немци, Српска државна стража Милана Недића, Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића, партизански и четнички покрет, основала такозвана Влада националног спаса Милана Недића.
„Влада је имала намеру да на преваспитавање упућује младе комунисте, који буду заробљени у борбама или ухапшени од стране специјалне полиције“ појашњава Александар Николић, директор паланачког Архива.
„Њихово слање у Завод имало је за циљ да им се, пре свега, сачува живот, који је могао бити угрожен у борбама, а претила је и опасност за извођење пред стрељачки строј у неком од логора, какав је постојао на Бањици. Тежило се и да буду васпитани у националном духу, кроз предавања која су одржавали веома образовани људи тога времена. Међу њима је био и министар просвете Велибор Јонић“, каже Николић.
Кроз паланачку установу прошло је око 1.300 младих људи, старости од 14 до 25 година, са којима је свакодневно организован педагошки рад.
„Управа је имала великог успеха“, каже Николић. „Од неколико стотина "питомаца", младића и девојака, који су отпуштени као преваспитани, мали број се поново прикључио партизанима. Остали су, или остали пасивни или су отишли у Недићеве, Љотићеве и Михаиловићеве одреде. Са те стране, Завод је остварио улогу због које је био основан“.
Директор Архива признаје да у историјској истини о Заводу за принудно васпитање омладине постоји и друга страна - да су ти млади људи били окружени бодљикавом жицом, са стражарима и лишени потпуне слободе. Битно је, међутим, да су њихови животи сачувани, да није било никаквог малтретирања, поготово не стрељања, како је то приказивала послератна пропаганда.
„Четници су говорили да је паланачки Завод био колеџ за комунисте, а партизани да је то била тамница за младе. Назив изложбе говори да то у ствари није било ни једно, ни друго. Завод је, смем да изнесем своје скромно мишљење, била јединствена установа у тадашњој Европи и одиграла је позитивну улогу у српском друштву“, истакао је Николић.
Дипломски рад директора Историјског Архива Смедеревске Паланке Александра Николића, на тему Васпитног завода, можете да прочитате овде.
ПРЕУЗЕТО СА САЈТА НОВО ВИДЕЛО!

субота, 13. октобар 2012.

Код Димитрија Љотића све је почињало и завршавало се са Христом


 Интервју са г. Владом Љотићем-преузето са сајта Ново видело
29. децембар 2010.
Шта бисте рекли не тако малобројној јавности, која предратни Збор сматра фашистичком организацијом, а Српски добровољачки корпус формацијом у служби окупатора?
Влада Љотић, син Димитрија В. ЉотићаЗа површне посматраче политичке сцене и оне који некритички следе тзв. јавно мњење Збор може изгледати фашистички. За оне који духовније и дубље гледају на свет и живот, биће јасне само привидне сличности и суштинске, огромне разлике између Збора и фашизма. Они ће знати да тзв. јавно мњење, укључујући све његове главне медије, није слободно и спонтано створено; оно се вештачки ствара и смишљено и вешто 'штимује' уз помоћ моћних јавних и тајних утицаја. Већ из овога излази да оно не може бити ни објективно, ни непристрасно, већ усмерено на промоцију погледа на свет и основних циљева његових закулисних „штимера“, односно стварних газда. С дуге стране, свако битно и рационално супротстављање њиховом схватању света и циљева, изложено је јавној осуди, не због директне и рационалне анализе онога са чиме се „штимери“ не слажу, већ нескрупулозним паушалним слоганима и флоскулама, непопуларним (чију су непопуларност, опет, они већ раније режирали и раширили) у широким масама. Ако ово некога саблажњава и изазива неверицу, разлог је, на жалост, његово неочекивано суочење са самом истином и грубом стварношћу.

понедељак, 08. октобар 2012.

Упокојио се Светомир Пауновић


6. август 2012.      Извор: Србска акција , Ново видело
У недељу 2. септембра, у својој 89. години, упокојио се у Господу Светомир Р. Пауновић, познатији међу србским родољубима као чика Света.
Чика Света је рођен 8. јануара 1923. године у банатском селу Гају, где је завршио основну школу. Његов отац био је чувени прота Радислав Пауновић, својевремено старешина Збора у Вршцу, а мајка Босиљка рођена Бранковић, честита ћерка и унука србских православних свештеника. Гимназију је учио у Кикинди и Вршцу до априла 1941.
Као југословенски добровољац, 20. априла је заробљен и одведен у заробљеништво у Немачкој. Када је ослобођен при крају рата, одлази у Словенију где се придружује својим друговима из Збора и ступа у редове Србског добровољачког корпуса, са којима пролази кроз Палманову и Форли, да би се дуже задржао у логору Еболи.
Прошавши логоре у Западној Немачкој, јуна 1948. емигрира у Велику Британију. Почетком 1955. враћа се у Немачку, где на Вестфалише Вилхелмс универзитету студира славистику, историју источно-европских народа и етнографију.
Од 1956. године сарадник је чувеног зборашког емигрантског листа „Искра“, од 1958. члан редакције, а од 1980. до 1988. године главни уредник. Написао је неколико књига и мноштво чланака на разне теме, од политичко-полемичких и философских, преко историјских до књижевних.
Дела: Сећања сведока једног времена, Свети владика Николај српски и његови поштоваоци и обожаваоци, Опело над живима : сведочења преживелих Добровољаца, Свет између материјализма и идеализма, Како бити јак : порука омладини, Комунистичка Партија Југославије у рату и револуцији : истина о наводно ослободилачкој борби.

Опленац "вечна кућа" и кнезу Павлу

ПРЕУЗЕТО СА ПРИЈАТЕЉСКОГ САЈТА НОВО ВИДЕЛО 

На Опленцу у Цркви Светог Ђорђа спуштени су у крипту ковчези са посмртним остатацима кнеза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе Карађорђевића, који су ексхумирани 28. септембра на гробљу "Боа де Во" у Лозани.
Посмртни остаци су до јуче у 17 часова били изложени у Саборној цркви у Београду одакле су испраћени звуком црквених звона.
На улазу у град група мештана чекала је долазак некадашњег намесника Краљевине Југославије, а неколико минута касније уз интонирање државне химне стигли су на Опленац.
Ковчег Кнеза Павла у цркву су унели гардисти Војске Србији, а ковчеге његове породице, чланови певачког друштва из Шумадије. Претходно је служен парастос.
Црква Светог Ђорђа синоћ је била отворена за све који су желели да одају почаст кнезу Павлу до поноћи и опет је отворена ујутру од пет часова.
Сахрани посмртних остатака поред ћерке кнеза Павла Јелисавете са породицом и представника државног врха са председником Србије Томиславом Николићем на челу, присуствовали су и представници града Лозане, Николас војвода од Кента, принц Никола Карађорђевић и чланови дипломатског кора.
Николић: Данас одужујемо дуг и скидамо тежак терет