У Новом Саду је вечерас отворена изложба „Ни колеџ ,ни тамница“, на тему Завода за принудно васпитање омладине који је био организован у Смедеревској Паланци од 1942. до 1944. године, једини такав у окупираној Европи за време Другог светског рата. Наслов поставке "Ни колеџ, ни тамница" асоцира на још увек подељена мишљења шта је у периоду од 1942. до 1944. године та установа представљала.
Изложба је постављена у клубу-галерији Издавачке куће Прометеј, Трг Марије Трандафил 11, и трајаће до 8. фебруара.
Aутор изложбе је Александар Николић, директор Историјског Архива Смедеревске Паланке, а поред аутора, на отварању је говорио и историчар Саша Адамовић.
Завод је у једном турбулентном, ратном времену, када су на сцени били окупатори Немци, Српска државна стража Милана Недића, Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића, партизански и четнички покрет, основала такозвана Влада националног спаса Милана Недића.
„Влада је имала намеру да на преваспитавање упућује младе комунисте, који буду заробљени у борбама или ухапшени од стране специјалне полиције“ појашњава Александар Николић, директор паланачког Архива.
„Њихово слање у Завод имало је за циљ да им се, пре свега, сачува живот, који је могао бити угрожен у борбама, а претила је и опасност за извођење пред стрељачки строј у неком од логора, какав је постојао на Бањици. Тежило се и да буду васпитани у националном духу, кроз предавања која су одржавали веома образовани људи тога времена. Међу њима је био и министар просвете Велибор Јонић“, каже Николић.
Кроз паланачку установу прошло је око 1.300 младих људи, старости од 14 до 25 година, са којима је свакодневно организован педагошки рад.
„Управа је имала великог успеха“, каже Николић. „Од неколико стотина "питомаца", младића и девојака, који су отпуштени као преваспитани, мали број се поново прикључио партизанима. Остали су, или остали пасивни или су отишли у Недићеве, Љотићеве и Михаиловићеве одреде. Са те стране, Завод је остварио улогу због које је био основан“.
Директор Архива признаје да у историјској истини о Заводу за принудно васпитање омладине постоји и друга страна - да су ти млади људи били окружени бодљикавом жицом, са стражарима и лишени потпуне слободе. Битно је, међутим, да су њихови животи сачувани, да није било никаквог малтретирања, поготово не стрељања, како је то приказивала послератна пропаганда.
„Четници су говорили да је паланачки Завод био колеџ за комунисте, а партизани да је то била тамница за младе. Назив изложбе говори да то у ствари није било ни једно, ни друго. Завод је, смем да изнесем своје скромно мишљење, била јединствена установа у тадашњој Европи и одиграла је позитивну улогу у српском друштву“, истакао је Николић.
Дипломски рад директора Историјског Архива Смедеревске Паланке Александра Николића, на тему Васпитног завода, можете да прочитате овде.
ПРЕУЗЕТО СА САЈТА НОВО ВИДЕЛО!
Нема коментара:
Постави коментар