четвртак, 21. јул 2011.

"ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ " - Димитрије Љотић 1934 - 1937

Димитрије Љотић
Највећи део југословенског народа остварио је своје политичко јединство баш сад, кад су изванредне политичке и друштвене тешкоће у свету дошле до најоштријег израза.
Да је тај епохални догађај дошао у мање бурна времена, он би, сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заједнице и изграђивање наше заједничке културе не може ићи без тога. И поред свег језичног и етичног јединства под разједињавајућим утицаје земљишног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заједнички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разједињавајућој акцији, извођеној полако вековима, долази сад уједињујућа акција, по нужди много бржа од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће.
Али југословенска политика јединства није могла доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, који за тринаест векова наше историје нису никад до наших дана били остварени, па да до јединства дође. Четрдесет поколења пре нас ишло је овом циљу називајући га и другим именима, али само је нашем било омогућено да га оствари.
Зато је оно дошло, и могло доћи, само после највећег и најтежег сукоба у историји света, после Светског рата.
Овај је пак догађај створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, овај вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, највеће опасности. Обичаји, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизацију, чак и њени постулати, из темеља се љуљају, има их већ и порушених. Ко данас не види каква је несхватљива разлика постала у свима животним појавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата?
Кад су дакле ова два догађаја - наше политичко јединство и Светски рат - сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаја, догодивши се у исто време, морали изазвати?
Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своје судбине, да су догађаји суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихијским силама догађаја на које не можемо утицати.
Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. - На против, хоћемо да кажемо: „да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаја размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити  најбоље снаге ума и карактера морају суделовати у општим пословима отаџбине.
То је, на све тмасте и тучоносне облаке, на све буре и све трусове, наш став и наш одговор. То је основни Закон отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљају се по овом основном - и вреде, у колико његову владу омогућују.


*

Нема жртве која се кад је овај закон поштован не подноси. Ни опасности којој се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње која може да савлада одушевљење, тај урагански животни елан, што је, од појединаца у стању да створи скоро једно тело, толико њиме бивају повезани уједно осећаји и воља свију...
Жеља за служењем и жртвовањем постаје тада заразна, као што се данас од супротне тешко одбранити. И владање и господство тада добија карактер служења и жртве.
Отаџбина тада развија неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашује прорачуне. Тада чак и пропаст отаџбине постаје њено бујање и снажење, и њена набујала снага ломи и гробне плоче, као набујале реке у пролеће тешку ледену кору.
А кад тога није, узаман говорити разуђеном телу да треба да је једно, да је чак смртоносна подвојеност. Узаман говорити о дељеним органима о њиховој међусобној солидарности. - Чама обавија све животне појаве. Чама и трулеж са свима појавама што труљење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од једног тренутка, - чак не ни о себи идућег тренутка.
Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвује? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?
Бестраствене, трудољубиве и чедне пчеле, којима је закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, којима зидају кошницу, ништа не помаже, - да невидљиви непријатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, начиниле - постају неумерено страсне и грабљиве, и приређују пирове и оргије сласти, бацају се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући својом смрћу цели свој живот.
Ни од пчела се не може тражити већа увиђавност него што је њихова, иначе тако аскетска природа у стању да пружи.

*

Неписан је Закон отаџбине. Записује се оно што се може заборавити, - што би могло бити мало друкчије, а да не буде битно друкчије. Но што је у природи саме ствари, што се не може од ње одвојити, а да се сама ствар у битности својој не измени - оно се не мора записати, јер све о томе говори.
Ни санкције у законима за повреду овог Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкција за повреду овог закона је у самим темељима отаџбине. Ниједна власт не утврђује и не кажњава његово непоштовање, - али никаква повреда других закона по тежини последица није му равна.
Овај закон не прави питање од облика у којима ће његова суштина бити изражена, - али облици владања, ако желе да успеју, по овом закону морају да се владају.
Као и други закони људске душе и људског друштва и овај закон се разликује од физичких закона. Ове није могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по којима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато је немогуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати. Само, људска повесница није до сада могла да покаже да је могуће такву грађевину одржати.

*

„Отаџбина” жели отаџбини да у њој овај основни закон буде увек поштован.
Где год са окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака отаџбина труди, да овај закон утврди и по њему се управља. И уколико су догађаји озбиљнији, утолико је труд и старање око тога веће.
Зато је „Отаџбина” желела да у свом првом броју укаже на тај закон, према коме ће она пратити све карактеристичне појаве нашег друштвеног и политичког живота.


ПОЗНАЋЕТЕ ИХ ПО ПЛОДОВИМА [1]

На наш чланак добили смо следећу замерку;
„Не може се рећи да чланак „Основни закон Отаџбине” није политички исправан, али научнотакав закон није утврђен. Не постоји стварно мерило, не могу се показати објективни знаци по којима би се могло утврдити који људи треба да суделују у општим пословима отаџбине, па да закон буде испуњен. Ви велите: најбоље снаге ума и карактера. Али и сами морате признати да је врло тешко утврдити који би несумњиво то људи одговарали овом појму.
Пре свега, није сасвим сигурно да најбоље снаге ума и карактера у пословима државним дају најбоље резултате. Има изванредно паметних, чак и генијалних људи, неоспорне честитости, али за државне послове не показују велике способности, јер им то друге особине њиховог менталитета и њихове воље не дају.
Затим, скоро сваки мисли о себи добро и таквим жели да се прикаже; никоме „на челу не пише какав је”, и ретки су људи који не мисле да би по својим особинама требали да узму већа места него што стварно могу, па је, услед свега тога, питање оцене тих способности, остављено само личној оцени оних који бирају.
Напослетку, и они који бирају, имају своја мерила при оцени, пошто већ нема утврђених мерила обевезних за све.
А кад је све тако,  онда о неком закону, као Закону, не може бити речи.”

*

Ако наука није пронашла сасвим тачна мерила за утврђивање односа у људском друштву, не значи да ти односи не постоје, не значи да извесне последице не долазе увек после тачно испуњених услова.
Што ми нисмо у стању да кажемо тачно мерило, не значи да тачна мера не постоји. Пре нашег сазнања, ствари и њихови односи су постојали.
Између особина људи који руководе пословима државним и успеха тих послова постоји тесна нераскидљива веза, коју смо описали, као што је сви осећају и као што је нико порећи не може.
Знамо и велимо да закон постоји. Он је и овде, као и свугде, сталан однос између двеју ствари.
Кад замерка истиче, што поједини честити и умни људи не дају у послу оне резултате које би, по овим особинама, требали дати, и кад, и сама замерка, вели да је то зато што и овакви могу неимати потребне особине, и ако имају многе, онда не обара закон, већ га потврђује. Јер ми нисмо ни тврдили да су ум и честитост једине особине потребне, већ смо рекли ум и карактер,а карактер  не значи само честитост, већ и доследност, одлучност, храброст и чврстину.
Истина је да нема тачно утврђеног мерила, тако утврђеног као што је оно што се може измерити метром, килограмом и часовником, по коме ће се о овим особинама код људи судити.
Баш због тога ту су могућа и вероватна велика лутања и честе грешке.
Али то не значи да нема никаквог мерила. Ваља их оценити по делима и речима, по животу њиховом; по плодовима ћете их познати.
Независно од онога што о себи мисли човек, и каквим жели да се прикаже, нејасно од тога што о њему мисле они који су бирали - дела његова, плод његов даје суд о њему.
По том мерилу поступа домаћин у свом воћњаку, по својој њиви, у свом винограду, тако домаћин мери слуге своје, и то мерило унапређује свакога таквог домаћина.
Тако се мора поступати и у пословима отаџбине.


ШТА ЈАЧА МЕЂУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ? [2]

Излагање г. Министра спољних послова, у буџетској дебати, било је опширно, а у извесним моментима доста одсечно.
Општи утисак овог излагања је врло повољан. Осећа се да је са задовољством министар набрајао постигнуте успехе. А то је сасвим разумљиво. Чини нам се, да је данас наш спољашњи положај далеко повољнији него што је то било пре годину дана. Нарочито на Балкану, изгледа, да је међу државама кренуо заиста нов ток међубалканских односа. Ове државе као да су решиле, да чувају мир, који је баш ту и бивао често угрожаван, а нарочито као да су увиделе да има само један начин да буду саме слободне, а то је да пажљиво искључују мешање небалканских држава у чисто балканске односе.
Несумњивим заслугама нашег Владара, у овом погледу, углед наше државе је много добио. Ствари су се развијале тако, као да је то био све резултат једног мађијског пута.
Нас ово излагање интересује са гледишта самих спољних односа и са гледишта наше унутрашње политике.

Дефиниција нападача

Не изгледа нам довољно подвучен значај споразума о одређивању појма нападача, споразума који је наша држава потписала са Русијом, Пољском, Чешком, Румунијом и Турском. Међутим, овај споразум има вишеструки значај.
Тако је овај споразум, тако рећи, на делу показао оне државе које немају намере да ремете садашње стање територијално у свету. Све државе, које, ма где на свету, имају интереса да изазивају територијалне промене, уздржале су се од потписа ове конвенције, јер би иначе овај споразум који учвршћује на најпотпунији начин појам нападача, потписан и с њихове стране, могао једног дана против њих да буде употребљен као доказ. Овако су остале по страни, готове у таквом случају да кажу да њих споразум о томе ко се има сматрати нападачем не важе, јер га нису потписале.

Прекретница у политици Русије

Даље, овај споразум се има узети као прекретница у спољној политици Русије. С једне стране, Русија је, потписавши овај споразум, осудила као нападачке многе методе којима се и сама, до скора, врло живо користила. Она је одржавала, под изговором да је у осталим европским државама, један неправичан друштвени поредак, на својој територији или на туђим територијама везе са људима који су радили на томе да се такав поредак промени. Сад је овим споразумом то осудила. А морамо додати, тиме је више добила, него што је противном акцијом срачунатом на то, за шеснаест година, могла добити.
- С друге стране, после толико година, садашњи режим руски је овим учинио огроман корак у зближењу са осталим словенским државама и Румунијом.
Зато је овај споразум с Русијом, омогућио преоријентацију Турске а тиме и Грчке, те је у толико био од утицаја на даљи ток наших односа.

Вредност Мале Антанте

Користи од Мале Антанте, по одржање садашњег политичког стања у Средњој Европи увиђамо. Истоветност интереса њених чланова, у овом погледу, довољна је да је одржи.
Али без бољих међусобних економских односа, Мала Антанта неће моћи да има ону чврстину коју треба желети. У том погледу и сам министар спољ. послова, не изгледа да би могао бити другог мишљења.
Рад у овом погледу скопчан је с огромним тешкоћама, те нас не чуди што експозе није могао изнети постигнуте успехе.

Балкански пакт

Уговор о пријатељству с Турском је знатан успех. Ту је преоријентација Турске правилно оцењена и прихваћена с наше стране. Од тога има користи већ и због тога што Турску нико, за време трајања овог уговора, не може увести у комбинацију противу нас.
Даља последица ове преоријентације био је Балкански пакт. Подвучено је већ и самим експозеом, а и остало јавно мнење је истакло значај овог пакта, чак кад у пакту нису Бугарска и Албанија.
Ми ћемо се на овај пакт обазрети са два гледишта: какве су обавезе његових потписница и дозвољава ли он наше зближење с Бугарском.
Већ сад, по првом гледишту, имамо два тумачења: једно, које је дао грчки министар спољних послова, друго, које је дао наш министар спољних послова. По првом тумачењу, силе потписнице су обавезне да гарантују садашње територијално стање на Балкану у свим случајевима, изузев оног где ово хоће да повреди која небалканска сила. По другом тумачењу, обавеза је апсолутна, балканске државе су обавезне увек, па и онда кад садашње територијално стање хоће да измени небалканска сила. По оном првом тумачењу Балкански пакт би имао за циљ да чува садашње стање од самих балканских земаља, а не и од оних изван Балкана; по другом, полазећи са гледишта да на Балкану има места само балканским државама, садашње стање има да се чува од сваке промене, па и такве која би била изазвана са стране.
Тумачење нашег министра свакако је ближе духу у слову Пакта, већ зато што није дато под притиском унутрашњих политичких потреба нити психе народне, као што је случај у тумачењу грчког министра.
Ово треба, свакако, на чисто извести. „Прави и трајни уговори су само они који се праве без скривене мисли.” У сваком случају ми треба да знамо шта дајемо и шта добијамо. Не желимо да будемо у оном положају у коме смо били 1915 г. због тумачења уговора о нашем савезу с Грчком, тумачења које је било формални повод за дефинитивно разилажење између Краља Константина и г. Венизелоса.
Ово треба нарочито извести на чисто с обзиром на ону одредбу Пакта који обавезује његове потписнице да без претходне сагласности осталих потписница не могу примати политичке обавезе према којој балканској земљи. Изгледа нам, после тумачења грчког министра спољних послова, да је ова одредба унета на захтев оних који су имали разлога да се плаше нашег зближења с Бугарском.
Међутим, ако Балкански пакт, с једне стране, потписнице његове не обавезује у случају напада какве небалканске силе, и ако, с друге стране, овај Пакт заиста може да послужи као препрека нашем зближењу с Бугарском, онда се његово закључење, с гледишта наших интереса, не би могло сматрати корисним.


Односи с Бугарском

За нас нарочити значај имају односи с Бугарском. Ту је заиста требало мушке одлучности, коју је умесно истакао експозе, јер наша дуга заједничка историја ове мушке решености није умела да покаже. Зато је и била тако трагично крвава и несрећна.
Ми бугарски народ сматрамо, у пркос свега што се одиграло, делом свог народног тела. Ми тек тако можемо сагледати своје Треће доба, не тражећи ништа туђе, чувајући своју народну целину и изграђујући своју народну културу.
Ми знамо да ће до тог јединства с Бугарском доћи. У том погледу нема силе која ће то спречити. Ми само желимо да то буде што пре.
У Бугарској се требало нарочито плашити дубље политичке реакције услед закључења пакта, после првог одушевљења изазваног владарским посетама. Мислимо да ова није изостала. Чак смо склони да и последњи боравак бугарског краља у Берлину тако протумачимо.
Добро су нам познате тешкоће на које је и код нас и код Бугара мора налазити политике зближења. Права политика, једина велика политика, у овом погледу, мора бити политика јединства. Она је, једном примљена, далеко лакше изводљивија од прве, а самим тим и кориснија.

Завршетак експозеа

Мали део експозеа говори о односима с Албанијом, али нам он даје велику новост одређеним утиском који оставља, да у Албанији немамо више разлога да гледамо политичку и војничку базу небалканских сила. Желимо да то буде и потврђено.
Сасвим одсечни изрази у излагању односа према Аустрији и Мађарској завршују стварно излагање.
На завршетку експозеа је, на челу сила, у заједници с којима Југославија мисли да води међународну политику, поменута Француска.
После извесних говора у Белгији и Пољској, изгледа нам да би боље одговарало нашим осећањима и нашем стварном положају, да је однос с Француском постављен на погодније место.

Спољна и унутрашња политика

Као што смо у уводу казали, данас нам спољни положај изгледа много повољнији него што је био јуче.
Задовољство оних који руководе нашом спољном политиком је умесно.
Али ми морамо овде истаћи ову мисао:
Посао у коме смо имали успеха привлачи више нашу мисао него онај у коме нисмо успели. Дешава се да се тако пренебрегну важни интереси, јер у њиховом решавању нисмо имали среће.
Спољни односи једне државе изванредно су важна ствар. Заслужују и захтевају изванредну пажњу. Али морално, економско и политичко стање једне државе још су важније ствари. И уколико смо мање среће имали у њиховом решењу, дужни смо, себи и онима чији су нам интереси поверени, да томе посветимо утолико више пажње.
Није било примера у историји да морално, економско и политички слабе државе могу да одрже дуго добар курс своје спољне политике. Обратно је било увек правило, унутрашња снага државе обезбеђује чврст међународни положај.
Зато, искрено учествујући у ономе што је за радовање, препоручујемо одговорној влади да има у виду све оно што је буџетска дебата у скупштини тако јасно показала, (и друго што није, а шта се може утврдити) да не затварају очи пред тим чињеницама, да не сматрају да је довољно цензурисати говоре и штампу па да се одмах измене на боље оне појаве, о којима се пише или говори...
У том погледу потребна је истинита и разумна „мушка одлучност”, као и за сваку корениту поправку.
Не видимо зашто је не бисмо показали у унутрашњој политици, кад је, ето, умемо и можемо у спољној да покажемо.


[1] „Отаџбина”, број 2, 3. март 1934. године.

[2] „Отаџбина”, број 4, 18 март 1934. године.



Нема коментара:

Постави коментар