„ПОГРЕШАН РАЧУН Г. ХИТЛЕРА” Димитрије Љотић

То су ре­чи ко­ји­ма је пред­сед­ник ја­пан­ске вла­де Абе у крат­ко де­фи­ни­сао са­да­шњи европ­ски рат.

Ми смо мно­го пу­та ода­ва­ли по­што­ва­ње Хи­тле­ру и ука­зи­ва­ли на ње­го­ву ге­ни­јал­ност, на ње­го­ву лич­ну апо­стол­ску рев­ност и чи­сто­ту, на ње­го­ву хе­рој­ску во­љу.

Али, то нам ни­је сме­та­ло да ука­же­мо још у сеп­тем­бру про­шле го­ди­не да се сва­кој ње­го­вој ре­чи не мо­же ве­ро­ва­ти, да ни­је исти­на да не­ће узе­ти Че­шку и Сло­вач­ку, да је „про­тр­чао по­ред сиг­на­ла”. А од по­чет­ка ове са­да­шње кри­зе ми смо и Хи­тле­ра и Му­со­ли­ни­ја (под прет­по­став­ком да до­ве­ду до ра­та) на­зва­ли „не­све­сним аген­ти­ма Со­вје­ти­је и је­вре­јства”.

Од тог вре­ме­на ства­ри су се про­ме­ни­ле на го­ре, Хи­тлер не са­мо да је ушао у рат и ти­ме увео (због Ко­ри­до­ра и Дан­ци­га, па и Шле­зи­је) не са­мо сво­ју зе­мљу у рат с Пољ­ском, Ен­гле­ском и Фран­цу­ском, већ да би се­би оси­гу­рао ле­ђа, дао мо­гућ­но­сти Со­вје­ти­ји да оку­пи­ра две тре­ћи­не пољ­ске те­ри­то­ри­је, и та­ко Пољ­ску у ства­ри уни­штио.

Да­нас је си­гур­но ја­сно и Хи­тле­ру да је са­рад­ња са Со­вје­ти­јом по­че­ла да до­но­си сво­је гор­ке и рђа­ве пло­до­ве и са­мој Не­мач­кој.

Ме­ђу­тим, оди­ста ге­ни­ја­лан (са­мо не­зна­ли­це или глу­па­ци мо­гу Хи­тле­ру то по­ри­ца­ти), Хи­тлер ни­је по­гре­шио ин­те­лек­том. Ње­го­ва по­гре­шка је ду­хов­не при­ро­де. Ми смо то осе­ти­ли чи­та­њем „Мајн Кампф-а”, а у ње­го­вом спољ­но-по­ли­тич­ком де­ло­ва­њу обе­ле­жи­ли смо мо­ме­нат где се то обе­ло­да­ни­ло, ре­чи­ма „про­тр­чао је по­ред сиг­на­ла”.

У про­шлом Бил­те­ну смо ре­кли да је за во­ђе­ње спо­љне по­ли­ти­ке по­треб­но по­зна­ва­ње ге­о­гра­фи­је, исто­ри­је, ста­ти­сти­ке и стра­те­ги­је. Али смо од­мах до­да­ли да све то још ни­је до­вољ­но. Ре­кли смо да по­сто­је не­мер­љи­ве и не­бро­ји­ве чи­ње­ни­це (им­пон­де­ра­би­лиа), као прах од чи­ње­ни­ца, ко­је ни­јед­на од гор­њих ди­сци­пли­на не об­у­хва­та ни­ти их ијед­на на­у­ка људ­ска чо­ве­ку мо­же от­кри­ти. По­тре­ба је ин­тен­зи­ван ду­хов­ни жи­вот на­ро­чи­тог ква­ли­те­та. Тај жи­вот да­је чо­ве­ку на­ро­чи­то моћ­но осве­тље­ње и оних не­мер­љи­вих и не­бро­ји­вих, али че­сто пре­суд­них. При­су­ство чи­ње­ни­ца са­мо ово осве­тље­ње је у ста­њу от­кри­ти и ука­за­ти на пра­ве пу­те­ве.

Си­гур­но је да­кле да су и по­гре­шке Хи­тле­ро­вог ра­чу­на, о ко­ји­ма го­во­ри Абе, по­те­кле из не­по­зна­ва­ња ових им­пон­де­ра­би­лиа - не­мер­љи­вих, а пре­суд­них ства­ри.

Си­ту­а­ци­ја у ко­ју је свет уве­ден тим не­по­зна­ва­њем не­мер­љи­вих - не­мер­љи­ва је по ко­ло­сал­но­сти, по огром­но­сти по­сле­ди­ца.

Ниг­де се да­кле ни­је по­ка­за­ло ка­ко бес­крај­но ма­ле, ма­те­ри­јал­но не­мер­љи­ве ства­ри мо­гу иза­зва­ти бес­крај­но ве­ли­ке по­сле­ди­ца као у овом слу­ча­ју.

Оп­шта ка­рак­те­ри­сти­ка си­ту­а­ци­је је - крај­ња не­из­ве­сност. Све је не­мо­гу­ће ско­ро оствар­љи­во и све што је из­гле­да­ло љу­ди­ма мо­гу­ће по­ста­је нео­ствар­љи­во.

Не из­гле­да­ју љу­ди ни­ма­ло го­спо­да­ри до­га­ђа­ја. А по­ли­ти­ка је ве­шти­на упра­вља­ти до­га­ђа­ји­ма у људ­ском дру­штву. Пре­ма то­ме с по­ли­тич­ке тач­ке гле­ди­шта је зло­чин сва­ко де­ло ко­је љу­ди­ма од­у­зи­ма мо­гућ­ност упра­вља­ња до­га­ђа­ји­ма.

Ако би да­нас хте­ли да по­гле­да­мо Ве­ли­ке си­ле европ­ске по ини­ци­ја­ти­ви ко­ју су још са­чу­ва­ле у са­да­шњој си­ту­а­ци­ји, он­да би ли­ста из­гле­да­ла ова­ко: 1) Ита­ли­ја, 2) Со­вје­ти, 3) Фран­цу­ска, 4) Ен­гле­ска, 5) Не­мач­ка.

Нај­ви­ше је да­кле го­спо­дар до­га­ђа­ја Ита­ли­ја, нај­ма­ње Не­мач­ка. С по­ли­тич­ке тач­ке гле­ди­шта је Хи­тлер учи­нио пре­те­шки грех што је из­гу­био го­спо­да­ре­ње над до­га­ђа­ји­ма. Он да­нас мо­ра да чи­ни очај­не вој­нич­ке и по­ли­тич­ке по­ку­ша­је да то по­вра­ти.

До 1. сеп­тем­бра Хи­тлер је био го­спо­дар до­га­ђа­ја у Евро­пи. Од тог да­на, он мо­же чи­ни­ти чу­да, мо­же по­ко­ри­ти јед­но за дру­гим још две, три или пет др­жа­ва. Али он је ухва­ћен у мре­жу ко­ју је сво­јом ру­ком иза­ткао. На тој мре­жи мо­же по­ки­да­ти ту и та­мо по ко­ју нит. Па ипак све то за­јед­но је сла­бо да по­пра­ви не­по­пра­вљи­во.

Раз­у­ме се мо­же до­ћи увек и ту ра­зна им­по­де­ра­би­ли­ја Не­мач­кој у по­моћ. Али за сад су из­гле­ди, са гор­њег гле­ди­шта, рђа­ви.

Што нам је слу­жи­ло за ме­ри­ло да она­кву ли­сту са­ста­ви­мо? Као што смо го­ре ис­та­кли: ме­ри­ло нам је би­ло ко­ли­ко је ко­ја Ве­ли­ка си­ла још са­чу­ва­ла сло­бо­де од­лу­ка, или бо­ље: ко­ли­ко је ко­ја Ве­ли­ка си­ла по­ли­тич­ки сло­бод­ни­ја у ак­ци­ји.

Очи­глед­но је да је Не­мач­ка нај­ма­ње сло­бод­на. При­ми­ла је са­рад­њу Со­вје­ти­је и ту са­рад­њу мо­ра тр­пе­ти под усло­ви­ма ко­ји бу­ду Со­вје­ти­ји го­ди­ли. Уле­те­ла је у рат, али сад би вр­ло ра­до да се рат свр­ши. Али то за­ви­си од Фран­цу­ске и Ен­гле­ске. Има при­ја­тељ­ство Ита­ли­је, али очи­глед­но је да то за­ви­си од до­бре во­ље Ита­ли­је и про­це­не ис­кљу­чи­во ње­них ин­те­ре­са.

Ен­гле­ска је сло­бод­ни­ја од Не­мач­ке, а ма­ње сло­бод­на од Фран­цу­ске већ по то­ме што Ита­ли­ја ни­је у ра­ту, што се би­је по­ли­тич­ка бло­ка­да за ранг и по­ло­жај Бри­та­ни­је у све­ту, што је Фран­цу­ска ушла са Ен­гле­ском у рат, и што је по­ли­тич­ки Фран­цу­ска са­ми­м тим у ра­ту ма­ње угро­же­на.

Со­вје­ти­ја је сло­бод­ни­ја од Фран­цу­ске, а ма­ње сло­бод­на од Ита­ли­је, јер ни­је у ра­ту, већ је са­мо вој­нич­ки по­ход и по­се­да­ње из­вр­ши­ла, - али је већ у не­кој вр­сти вој­нич­ке са­рад­ње с Не­мач­ком. Она до­ду­ше исто та­ко су­тра мо­же би­ти у не­ком вој­нич­ком по­хо­ду, а не ра­ту (где бу­де би­ло ме­ко) и про­тив Не­мач­ке, ако се при­ли­ка ука­же, те би то из­гле­да­ло да је са­чу­ва­ла ини­ци­ја­ти­ву пос­туп­но у ру­ка­ма. Али с дру­ге стра­не са­ма мо­би­ли­за­ци­ја, кон­цен­тра­ци­ја и опе­ра­ци­је вој­нич­ке скоп­ча­не са овим по­хо­дом већ су и са­мо Со­вје­ти­ју гур­ну­ле из­ве­сним прав­цем ко­ји јој је по­ли­тич­ке мо­гућ­но­сти за рад сма­њио.

Ита­ли­ја је сво­јом не­у­трал­но­шћу у нај­бо­љем по­ли­тич­ком по­ло­жа­ју. Она има нај­ви­ше ко­на­ца у сво­јој ру­ци. Што их не­ма по­тпу­но раз­лог је у не­ка­да­шњој Осо­ви­ни, ко­ју исти­на да­нас ви­ше не по­ми­њу ни Хи­тлер, ни Му­со­ли­ни, али ко­ја ипак сме­та Ита­ли­ји да од­и­гра у Евро­пи спа­со­но­сну уло­гу, јер ње­на не­у­трал­ност ни­је још пра­ва не­у­трал­ност, јер ни­је и не­при­стра­сна, или још бо­ље ни­је до­вољ­но не­при­стра­сна.

Кад ово има­мо у ви­ду, он­да ће нам би­ти ја­сно:

За­што је и по­ред с ау­тен­тич­не стра­не из­ја­вље­не же­ље Не­мач­ке да не мо­же до­зво­ли­ти да има за­јед­нич­ке гра­ни­це са Со­вје­ти­јом, ипак од то­га мо­ра­ло од­у­ста­ти;

За­што је мо­ра­ла пу­сти­ти у бал­тич­ким кра­је­ви­ма - за ко­је су се Нем­ци нео­бич­но ин­те­ре­со­ва­ли и сма­тра­ли их сво­јим жи­вот­ним про­сто­ром, од­ре­ше­не ру­ке Со­вје­ти­ји;

За­што је из­гу­би­ла за­јед­нич­ку гра­ни­цу с Ру­му­ни­јом, на ко­ју је сва­ка­ко ра­чу­на­ла да ће до­ћи би­ло не­по­сред­но, би­ло пре­ко јед­не пољ­ске др­жа­ве ко­ја би би­ла сло­вач­ког ка­рак­те­ра;

За­што је до­зво­ли­ла да Со­вје­ти из­би­ју на Кар­па­те и ти­ме угро­зе и са­мој Ма­ђар­ској;

За­што је из­гу­би­ла сим­па­ти­је код ан­ти­бољ­ше­вич­ких кру­го­ва Евро­пе, а омо­гу­ћи­ла у са­мој Не­мач­кој рад ко­му­ни­ста;

За­што је ти­ме још ви­ше од се­бе од­гур­ну­ла Ита­ли­ју, Шпа­ни­ју и Ја­пан;

За­што је осла­би­ла сво­је соп­стве­не ин­те­ре­се на Бал­ка­ну;

За­што сад очи­глед­но по­ка­зу­је да јој је мир нај­пре­ча по­тре­ба, ма­да исти­на, што је ве­ро­ват­но, да ра­то­ва­ти мо­же ду­же, са­мо у том ра­ту не­ће би­ти по­бе­ди­ла­ца, што зна­чи да то не­ће би­ти ни она;

Ба­ци­ти сво­ју зе­мљу у рат да би се то све има­ло по­сле не­пу­них ме­сец да­на пред­ста­вља за­и­ста рђав ра­чун.

Димитрије Љотић Сабрана дела - књига 8