Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.
А оваj jе, поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе. У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Сједињене Америчке Државе, земљу наjнеограничениjег либералног капитализма, да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2. августа 1933. год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сједињених Америчких Држава, коjе су либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, већ независно од тога и као политички систем он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва. Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзире рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у скупштини, већ се интересуjу за рад у управној власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламент способан и самосталан, а влада одлучна и снажна. Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правих и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље.
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни, она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту – и отуда њена заблуда и њене погрешке. И ми знамо, и свако то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан; а колико има, заиста,
стварно таквих? Отуда jе либерална демократиjа, у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења 1791. године као противна слободи и jеднакости људи, осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по нашем мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов. Ту могу само да сметају удружења. И отуда се и данас, иако се то претерано гледиште из 1791. год. одбацило, остало само при гласачком телу, као jедином средству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису сви људи ни слободни ни jеднаки , а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, већ оно мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа у народном одлучивању (место либерално-политичких странака).
Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима: онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу. Иако је велика њихова наивност, морамо признати да је и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима коjи све ово што смо рекли знаду исто тако као и ми, а коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свог пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода. Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину – а они то неће.
Поучени примерима, ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.
Да резимирамо.
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности.
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни. Молимо их нека размисле о овоме што смо изнели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
(,,Отаџбина” бр. 75, 11.08.1935.)
А оваj jе, поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе. У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Сједињене Америчке Државе, земљу наjнеограничениjег либералног капитализма, да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2. августа 1933. год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сједињених Америчких Држава, коjе су либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, већ независно од тога и као политички систем он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва. Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзире рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у скупштини, већ се интересуjу за рад у управној власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламент способан и самосталан, а влада одлучна и снажна. Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правих и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље.
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни, она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту – и отуда њена заблуда и њене погрешке. И ми знамо, и свако то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан; а колико има, заиста,
стварно таквих? Отуда jе либерална демократиjа, у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења 1791. године као противна слободи и jеднакости људи, осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по нашем мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов. Ту могу само да сметају удружења. И отуда се и данас, иако се то претерано гледиште из 1791. год. одбацило, остало само при гласачком телу, као jедином средству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису сви људи ни слободни ни jеднаки , а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, већ оно мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа у народном одлучивању (место либерално-политичких странака).
Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима: онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу. Иако је велика њихова наивност, морамо признати да је и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима коjи све ово што смо рекли знаду исто тако као и ми, а коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свог пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода. Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину – а они то неће.
Поучени примерима, ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.
Да резимирамо.
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности.
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни. Молимо их нека размисле о овоме што смо изнели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
(,,Отаџбина” бр. 75, 11.08.1935.)
Нема коментара:
Постави коментар