Пре него што почнемо једну ствар да бранимо или нападамо, право је да знамо шта је. И г. др Недељковић, сасвим исправно, почиње своја излагања дефиницијом демократије. Он нам у главном даје две дефиниције.
Према В. Пеперел Монтегју-у, професору њујоршког Колумбија универзитета, са чијим се гледиштима г. др Недељковић увек не слаже, демократија је „право народа да управља самим собом“. На какав би начин ову управу самим собом народ вршио, из ове дефиниције се не види.
Виктор Баш, професор париског универзитета и један од најактивнијих данашњих бораца за демократију, у своме делу Art et democratie , дефинише демократију на следећи начин: „Демократија јесте политичко учење чија суштина је у постављању суверености народа, а врховни принцип закон броја. С једне стране, пошто се претпоставља да су људи слободни и једнаки у правима, нико не може претендовати на вршење над њима ни најмање присиле: исправном они признају само једну владу, а то је она влада коју они врше над самима собом. С друге стране, у свакој демократији број је тај који у крајњој инстанци одлучује и у избору представника земље и, кад су ови представници изабрани и окупљени у своје законодавне скупове, у гласању закона“.
На први поглед изгледа да ове „дефиниције“ демократије јасно одређују један идеал, драг свима нама, да управа државом треба да служи интересима самог народа. Кад се све пак мало боље загледа, види се да ове „дефиниције“ у ствари одређују два различита појма.
С једне стране ова дефиниција одређује један циљ а то је право народа да суверено одређује своју судбину. То је најпривлачнији део у појму демократије. То је оно право које је тако опрезно дефинисано у Декларацији америчке независности од 4. јула 1776. године за све људе као „право на живот, право на слободу и право тежње за срећом“. Ово је она суштина на коју мисле људи који се за демократију изјашњавају и боре из чисто идеолошких побуда. То је дакле дефиниција једнога циља за чијим остварењем треба тежити. А како ће се овај циљ најбоље остварити, какав треба да буде систем управљања државом па да овај циљ буде најпотпуније остварен, то свакако није проблем једног у напред постављеног принципа, већ проблем искуства, науке, историјског развоја. То је у ствари одговор на постављено питање, то је решење проблема, које тек треба изнаћи.
Демократски идеолози међутим не сматрају да је ту потребно много мислити. Они већ у самој „дефиницији“ демократије дају и одговор, дају и систем управљања државом који, по њима, једини треба да одговара постављеноме циљу. То је облик владавине у коме је закон броја „врховни принцип“. Све што није засновано на закону броја као врховном принципу, није демократија. Сви они, који се усуде да примете, да владавина, заснована на већинском одлучивању, може и да не одговара циљу човека и грађанина у животу, по мишљењу ових демократских идеолога су противници демократије, противници идеје да народ има права да суверено своју судбину одређује.
Према томе, на самоме почетку нашег излагања, морамо да будемо на чисто са две ствари, а то су: демократија, као право народа да суверено одређује своју судбину, и демократија као облик владавине заснован на већинском одлучивању. У овоме што следи, ми ћемо под демократијом разумети само облик владавине, заснован на већинском одлучивању, а никако право народа да одређује своју судбину. Ово право је ван сваке дискусије и наше даље излагање и има за циљ да испита, да ли облик владавине, који називамо демократијом, одговара овом праву народа, које се такође крсти демократијом.
ΙΙ
Један велики неспоразум
Објективни читалац, онај који се не везује ни за чије мишљење у напред, мора да се запита одмах, какве су последице овога обухватања два различита појма, једним истим именом демократије. Он ово мора да се пита зато што је основни услов разумевања међу људима, да се једним истим именом може и сме обухватити само један једини одређени појам.
Последица овога двоструког значења речи демократија јесте та, што политички одговара интересима најширих маса, постизавају то, да народ разуме њихову борбу за демократију, као борбу за народна права да одређује своју судбину, а они у ствари мисле на облик владавине заснован на већинском одлучивању. Политичким странкама, које се у ствари највише боре за већинско одлучивање у управљању државом, потпуно конвенира облик владавине у коме најшире масе имају као једино право да једанпут у три или четири године на биралишту изаберу једнога од кандидата, које народ не поставља већ штабови политичких странака, називајући ово слободним изборима. Народ пак излази и гласа за своје демократске учитеље у дубоком уверењу да тиме обезбеђује себи право утицања на вођење државних послова, на које он у ствари више никаквог утицаја неће имати до следећих избора. Па ако је у једном срезу народ чак био и незадовољан својим дотадашњим изабраником, и не жели више да га бира, демократија допушта да се дотични господин, ако само конвенира својим партијским шефовима, кандидује у новој изборној јединици где ће га странка помоћи да поново буде изабран. Систем допушта изигравање народне воље, али се овај систем назива демократијом, која у исто време значи и право народа да суверено одређује своју судбину. А ко сме ово право да нападне?
Отуда велики неспоразум у борби за демократију било чистој идеолошкој, било стварно, на политичкој арени, у агитацији у народу. Политичке странке мисле на облик владавине који од државе ствара њихову прћију, кад кажу да су за демократију. Народ пак незна за подмукло двојство у значењу речи демократија, мисли да је ту реч заиста о његовим правима да држава мора у првом реду да служи интересима најширих народних маса. Вође политичких странака и њихови редови уједињују се у једном великом неспоразуму међу собом: редов мисли на народна права, а његов партијски старешина на већинско одлучивање.
Народне масе су већ толико измалтретиране овим сталним неспоразумом, да су већ изгубиле и интересовање за гласање из идеолошких побуда. Оне су доживеле да на власт дођу људи једног политичког убеђења, па да се стање ствари у држави не промени у смислу народног очекивања. Доживаљавао је грешни народ да на власт дође и политичка странка сасвим супротног убеђења, па да ствари иду и даље као и пре, без осетне промене. Зашто?
Зато што демократски облик владавине, заснован на већинском одлучивању, по суштини свога механизма, није облик који одговара праву народа да суверено одређује своју судбину. То је облик владавине који у свом бићу носи такве недостатке, да и не може да оствари очекивања која се у њега полажу од искрених присталица права народа да одређује своју судбину и дужности држава да у свима својим поступцима одговара потребама најширих народних слојева.
ΙΙΙ
Непогрешивост већинског одлучивања
Управљање једним предузећем сложен је задатак и читва једна наука, научна организација рада, бави се данас овим проблемом. Управљање државом сигурно је још сложенији задатак од обичног вођења једнога предузећа. Демократски идеолози су међутим, у овоме погледу потпуно мирни. Они не страхују да се и код управљања државом могу догодити погрешке, које могу бити често пута и фаталне за сам опстанак народа и државе. Они се овога не плаше јер располажу једним сигурним сретством за изналажење непогрешивих решења за свако сложено друштвено и државно питање а то је већинско одлучивање. Истина није оно што у природи ствари стоји, већ оно што већина истином прогласи, бар у домену друштвених и државних проблема.
Осећајући и сам да већинско одлучивање има само тако смисла ако нам је тиме и загарантовано да је оно и квалитативно дорасло задацима који се пред управљаче државом постављају г. др Недељковић нам на стр. 47. своје књиге, у своме пуном одушевљењу за одбрану демократије, дословце тврди ово:
„Најистакнутији борци француске демократије, Виктор Баш, хотећи да оправда већинско одлучивање у демократском друштвеном уређењу и докаже да већина, и ако има према себи мањину, ипак претставља друштвену целину и њено непогрешиво вођење ка најбољем, вели: „Ако су људи заиста слободни и једнаки, и ако је њихова слобода заснована, како треба да је заснована свака истинска слобода, на уму, биће сасвим неоправно да већина ових индивидуа једнаких квалитативно, тј. обдарене истом количином ума, поведе за собом и мањину, пошто већина располаже већом количином ума него мањина“.
Дакле већина доноси непогрешиве одлуке јер располаже „већом количином ума“. Другим речима, ако желим тачан одговор на такво питање из области управљања државом, на пример из области уставног права, боље је да се обратим на два или три чобанина из планине, него на г. Слободана Јовановића, јер ови људи пошто их је више на броју, располажу „већом количином ума“ од уваженог научника и академика.
Онда би можда и скопски филозофски факултет боље учинио кад би уместо свога ванредног професора г. др Душана Недељковића, на његовој катедри држао пет својих служитеља, пошто, према логици самога господина професора, ови треба да располажу „већом количином ума“ него он сам.
Ето то су темељи на којима уважени професор г. др. Недељковић заснива своју одбрану демократије од фашистичких и других „непријатеља“.
IV
Схоластичка одбрана демократије
Овако дата „дефиниција“ демократије обухвата дакле и један циљ и начин на који овај циљ једино сме да се оствари. Другим речима, већ самом дефиницијом демократије, њени теоретски браниоци противе се неком другом начину остварења права народа да одређује своју судбину. Принцип већине је за њих нешто у шта се не сме да дира, то је другим речима нека врста вечне истине у коју они верују и поред тога што у стварном животу, примена овога принципа не доводи до остварења циља који демократија себи поставља.
Књига г. др. Недељковића пуна је веома жучних напада на људе који су се дрзнули да ма чиме доведу у сумњу ефикасност примене принципа већине у управљању државом. Предмет његових напада нису само „фашистички“ или „нацистички“ идеолози (за њега је ово једно те исто), већ и сами претставници демократске мисли. Тако на пример, претставник америчке демократије професор Монтегју, говорећи о потреби концентрисања власти у руке једнога човека у судбоносним тренуцима по живот нације, и видећи у претседнику Сједињених Америчких Држава већ ту једну личност, која до концентрисане власти долази нормалним демократским путем, дрзнуо се да устврди да ће „овај нови начин оваплоћења воље једне земље као целине у једном једином вођи продирати све даље и не само као изузетна већ као нормална метода свеколике демократске владавине“. Ове речи уваженога америчког демократе толико су наљутиле нашега борца за демократску мисао г. др. Недељковића да је ово решење проблема „раскршћа“ савремене демократије назвао проблемом „козе и купуса“ па чак и „диктатуром“ као „додатком парламенту и демократији“.
Међутим, потреба за једниством у вођењу државе постоји исто тако као што постоји и проблем јединства заповедања у предузећу, па макар како то било несимпатично нашем уваженом господину професору. Што је за њега још горе, овај проблем не постављају само фашисте или нацисте, него и претставници демократске мисли (Монтегју) па чак и вође левице. Леон Блум, вођа француског народног фронта човек коме се сигурно најмање могу пребацити фашистичке тенденције, у својој књизи La reorme gouvernementale отворено се изјашњава против одлучивања у седницама министарског савета, а за одговорног претседника владе, коме би министри били референти и који би имао ни више ни мање него „кормило у рукама“. О раду на седницама Министарског савета у Француској Блум на стр. 40. своје књиге (Париз 1936) пише дословце следеће: „Ја се не сећам да је икад расправљано у Министарском савету о каквом великом закону, о замашнијој реформи, о каквом општем плану администрације. Најтежа питања из народне економије постављала су се пред земљу пре него што су наши савети стигли да о њима расправљају, па чак и да их примете“. Зато је и Блум присталица вођења државних послова по принципима вођења великих предузећа, а не по принципу колективног одлучивањима у саветима зато што више људи располажу „већом количином ума“. По нерасположењу г. професора Недељковића, према свима онима који се залажу за концентрацију власти, и Блум би већ само по овоме што је написао био најцрњи фашиста. Али ми знамо да Блум није фашиста, као што не морају да буду фашисте ни многи други који, разочарани у неефикасност система који нам г. др Недељковић проповеда, истражујући узроке ове неефикасности и предлажу побољшања или измене, па чак и нове системе у чију су ефикасност више уверени.
Недопуштање ма какве измене у функционисању система заснованог на закону броја као врховног принципа и најоштрије осуђивање ма каквог удаљења од овога система, што г. др Недељковићна скоро свакој страници своје књиге консеквентно спроводи, потпуно личе на средњевековно осуђивање напредне научне мисли од стране католичких схоластика. У оно време били су Галилеј, Кеплер и толики други за нас данас велики научници, страшни кривци зато што су се усудили да на основу посматрања појава у природи и здравог разума устврде нешто што је било противно дотадашњем учењу и принципима које је бесмртни Аристотел био написао. Исти тај застарели схоластички дух налазимо сада и код наших бораца за демократску мисао међу којима је г. др Недељковић изгледа један од најватренијих. Сама реч криза демократије је за нашега уваженог професора јерес и он је доследно ставља под знаке навода, подвлачећи тиме да криза демократије тобож постоји само у мозговима оних који о њој говоре а не у стварном политичком животу народа. Штета што Леон Блум пре писања своје књиге није имао прилике да по овом предмету измења мисли са нашим уваженим професором. Био би сигурно убеђен у то да потреба за реформом демократске управе у Француској у смислу преношења власти са одбора на појединце не постоји.
Овакав начин третирања проблема управљања државом, једнога од најсложенијих проблема који су се људском уму поставили, који начин примењује г. др Недељковић у својој књизи, држећи се неодступно извесних принципа као нечег што у дискусију не сме да дође, не води ни напретку људске мисли ни изналажењу подеснијих решења. Ово је чиста схоластика, она застарела и укрућена схоластика најранијег средњег века кад се ишло на ломачу због мисли за коју би се посумњало да противуречи тескту Светога писма. Свето писмо је сада код г. др Недељковића замењено „законом броја“ као „врховним принципом“ демократије а ломача најоштријом осудом путем штампе и речи. Оволиком назадњаштву се нисам надао од једнога професора – филозофије.
Што је најгоре баш оваквим својим писањем наш г. професор пада у најстрашније контрадикције са самим собом. На неколико места у својој књизи г. др Недељковић исмејава претставнике идеализма у филозофији и њихово веровање у извесне „истине по себи“ или „вечне истине“ називајући заснивање оваквог веровања „чардаком ни на небу ни на земљи“. Према томе није истина да ће два и два бити осам или пет, као што ће доћи и време кад чувена Питагорина теорема неће више бити у важности, јер ако би вечито остала у важности онда би било и вечних истина а таквог зеља према веома ученом разлагању уваженога господина професора нема на овоме свету. Наравно нема сем једнога, а то је: закон броја као врховни принцип демократије и непогрешивост у одлучивању путем већинског надгласавања, јер већина располаже „већом количином ума“ од несрећне мањине којој дубина мисли или специјалан труд на проучавању ствари ништа не вреди.
V
Контрадикција у основи
Овакав начин одбране демократије, заснован на двоструком смислу једне речи, носи поврх свега и једну грубу контрадикцију у својој основи.
С једне стране, браниоци демократије прокламују слободу човека, што значи и слободу мишљења. Према томе сваки човек имао би право да слободно размишља о начину управљања државом и најпотпунијем обезбеђењу грађанских права. А да би грађанин могао слободно да мисли и да истражује најбољи систем државне управе, он не треба да буде везан неоступно ни за један од познатих и истакнутих система владавине народима. Ако дакле не може да сам пронађе бољи систем управљања државом, његово је право да се онда слободно одлучује за онај од познатих система у чију ефикасност и исправност он највише верује. Према томе, по својој основној замисли, демократија не може да унапред прописује облик владавине, јер су људи по њој слободни и могу да врше избор.
Међутим ништа од тога.
Демократија већ у самој својој дефиницији носи један одређени систем владавине, заснован на већинском одлучивању. У демократској слободи није слободно бирати систем управе. И сама помисао да је демократски начин управљања државама и народима дошао у кризу, доводи браниоце демократије дотле да вас оптуже за противника народних права и начела да управљање државом мора да служи народу и његовим најширим масама. Ви се од те оптужбе можете бранити, можете навести и искуства демократских владавина и разочарења у њихову ефикасност, ништа вам неће помоћи. Самим тим што сте се дрзнули да такнете у закон броја као врховни принцип, постали сте непријатељ народних права.
Ови демократски теоретичари шта више сматрају да за утврђивање основа за најбољи систем владавине није потребно вршити опажања, прибирати искуства, критички их средити и слободно изводити закључке. Они своје принципе не заснивају на искуству него на претпоставкама. Виктор Баш каже: „Ако су људи заиста слободни и једнаки, и ако је њихова судбина заснована... на уму“... и тако даље.
Али шта ћемо ако људи нису слободни и једнаки? Ако њихова слобода није заснована на уму? Шта ћемо ако су људи обдарени различитом количином ума?
Можда ће бити боље за даље развијање целог овог питања најбоље владавине за народ, да се овај народ мало ближе упозна. И то не онакав какав бисмо ми желели да он буде, него онакав какав јесте.
А књига г. др Недељковића показује да уважени професор појма нема о основним проблемима и тешкоћама које се сусрећу при управљању ма и најмањом заједницом. Ту постоји реалност, па су претпоставке непотребне. Нарочито метафизички исконструисане претпоставке, као ове којима се уважени господин професор служи.
VI
Основна тежња човекова
Мислим да нећу тиме изазвати полемику што ћу изјавити да сматрам основном тежњом сваког човека да своје садашње стање замени бољим. Човек по природи својој не воли да остаје дуго на истим условима и истом начину живота: непрестана побољшања су његова најдража тежња, то је у ствари његова тежња за срећом, коју декларација америчке независности убраја у његова основна права.
Кад не би код људи било ове сталне тежње за променом на боље, можда би и проблеми управљања народима били простији. Онда би се могао изнаћи један систем који би најпотпуније одговарао свима и тај добар систем би вечито такав остао. Али људи не воле исто, они непрестано теже за бољим и услове свога живота непрестано мењају. Они мењају и своје потребе па и начин њиховог задовољења. За наше дедове петролеумска лампа, која је заменила лојану свећу, била је одлична ствар. За нас сада каткад ни електрично осветљење није довољно. То се зове прогрес и сваки од нас зна шта то значи.
Присталице историјског материјализма знам да ће одмах да ми примете како је појам бољег из домена морала и да је тешко рећи шта је то што је боље. Они ће ми чак навести и случајеве да су морални појмови, као на пример част, у једном историјском периоду значили једно а у другом друго, извлачећи из тога закључак да ништа нема лабилнијег од логике засноване на моралним појмовима. Без икаквих дубоких теорија и без икаквог натезања логике и метафизике, ми морамо признати да код људи појам бољег постоји као категорија. Сваки од нас зна шта би било за њега боље и та свест о бољем толико нам је јасна да ми знамо шта би било боље и за друге. Ако то не би био случај, онда би цео наш разговор био узалудан. Ми бисмо тада узалудно и размишљали и борили се за једно боље друштвено уређење, пошто би то друштвено уређење требало да служи људима за које ми не знамо шта је боље а шта горе. На срећу тако није и ја, само ако хоћу да чиним људима добра, то могу да чиним, јер знам шта је за кога боље ако не у оној мери у којој знам то за себе, а оно бар толико да можемо говорити о туђем или заједничком напретку. Сваки човек зна шта је боље а шта горе, зна шта значи прелаз са нижег ступња живота на виши и обрнуто. И сваки од нас тежи да са нижег ступња иде на виши а не обрнуто.
Присталице дијалектичког материјализма, људи који воле да доказују како су наша морална схватања само одраз ступања развитка производних снага, могу да се увере да и њихов учитељ, Карл Маркс, оперише са појмом виши ступањ као са категоријом. У чувеноме преговору Критике политичке економије , који предговор његови следбеници сматрају основом доктрине дијалектичког материјализма, Маркс каже да „никада нови и виши односи производње не долазе на њено место пре но што се услови материјалне егзистенције тих односа не развију у крилу самога старог друштва“. Али свест о развићу ових услова материјалне егзистенције не долази као последица измењених односа производње, него баш на против, односи производње се мењају као последица људске свести о бољем и о могућности постизања бољег и вишег. Кад људи не би тежили ка бољем и вишем не би ни односе производње морали да мењају.
По Марксу и његовим материјалистима, свест и цела духовна односно морална грађевина човечанства мења се као последица промена односа у производњи материјалних добара, а не обрнуто. Ако дакле ја, у једном граду где је свет већ навикао да сматра електрично осветљење бољим од петролеумске лампе, но где је електрика још прилично скупа ствар, отворим творницу одличних а јевтиних петролеумских лампи, по Марксу и његовим материјалистима, ја ћу моћи само ако успем да јевтино пружим петролеумске лампе и материјално тучем електрично осветљење, моћи и морално да утичем на свест грађана који ће сад да сматрају петролеумско осветљење димљивом лампом боље од електричног са хигијенском сијалицом. По њима би свест о томе које је осветљење боље а које горе, зависила само и искључиво од односа производње у дотичној средини, па би према томе у сваком граду владало другојачије мишљење по овој ствари, моје мишљење зависи од односа производње осветљења у дотичноме граду.
Ми међутим знамо да људи без обзира на град и поднебље у највећем броју случајева исто мисле о томе шта је боље и више, а шта је горе и ниже, па се мисао о вишем поткрала и самом оцу материјализма, Карлу Марску, у најзанимљивијем делу његових списа, на месту на које се његове присталице са највише поноса позивају.
За мене је јасно да сваки човек чини напоре да живи боље и лепше него што сада живи, а свест о бољем и лепшем животу дата му је као последица материјалних услова које је већ постигао, него као нешто што он има пре него што ове услове постигне . Свест о лепшем и бољем претходи остварењу лепшег и бољег, а не обрнуто. Тако је у природи насупрот доказивању материјалиста да ли је обрнуто.
Шта раде људи да постигну ово боље и више у животу?
Нема коментара:
Постави коментар