недеља, 07. август 2011.

Свети Владика Николај (Велимировић)


Свети Владика Николај (Велимировић)
Хришћанска револуција и револуције


Ја сматрам Христову науку – у смислу учења моје цркве потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа или мања.
Лекару излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који с мачем у руци и сопственим гресима у срцу устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.


Више може учинити молитва једног светог човека него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него мач и гнев.


Но ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свима школама несретне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.
Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи.
Погрешно је питати, да ли се Христова науке може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као и у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.


Свети Владика Николај, «Духовне Поуке» (135) Петровград 2002, уредник: Звонко Јојић


ПРАВИ ПАТРИОТИЗАМ


Патриотизам је нeзнабожачка реч, и буквално означава љубав према земљи својих отаца. Интересантно је да од свих хришћанских народа, чини ми се, једино Срби имају за патриотизам реч родољубље, која је по смислу ближа Хришћанству. Јер једна је ствар волети своју земљу, а друга волети свој род, то јест људе блиске себи по разним особинама и ознакама. Родољубље значи ограничено човекољубље оно није у пуној мери хришћанско човекољубље, али с друге стране није ни земљољубље.


Право родољубље је школа за широко хришћанско човекољубље. Ми се морамо прво школовати да волимо ближње, да би смо доцније научили волети и даљне. Нажалост, родољубље у Европи данас више долази до негативна израза него до позитивна, тј. Више се изражава мржњом према суседним народима него љубављу према свом сопственом народу. Право родољубље не укључује ни мало мржње према суседном народу. Није највећи родољуб француски онај који највише мрзи Немце, ни јапански онај ко највише мрзи Американце. Родољубље треба ценити по величини љубави, а не по величини мржње, иначе промашава циљ и обраћа се у мрачни шовинизам, тешку болест Европљана којој се Азијати ругају.


Знај, млади човече, да твој народ с правом очекује твоју љубав према њему. Не заборави ни свој дуг благодарности према народу, кроз чији си језик, обичај, установе и искуство и ти дошао до индивидуалног израза као човечија личност. Но не заборави, с друге стране, да је твој народ само једна грана на дрвету човечијег рода, на дрвету које је једна и иста Рука посадила. Та рука држи сунце, којим обасјава цело дрво, очекујући од сваке гране плод свој и време своје. 
Псовка у нашем народу 

Замислите један извор из кога би до подне извиралоа бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека који се час моли Богу а час псује. Ваљда нема народа који тако страшно псује као наш народ. Један француски официр, који је био са нашом војском на Солунском фронту, говорећи у Паризу о нашем народу рекао је да код нас постоји беспримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе, сав се народ огубао псовком. Кад пљусак кише падне на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и вола свога да псује; ако нема, зашто ти не научиш од вола свога да ћутиш и трпиш? У Светом Писму пише: -Срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожника ригају зло-(Приче Солом.15,28). Чуће Бог све што се рекне, зато треба премишљати шта ће се рећи. А безбожник рига зло, јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим; из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро – добро, ако је зло – зло. Зато се и вели у Светом Писму: - Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада – (Приче Солом.13,3). Када чуваш ногу своју да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја да не ригају блатом? И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш из уста огањ који пече твоје суседе? Заиста лепши је пред Богом и људима човек нем, него човек који псује. Најузвишенија и најопаснија реч коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара јесте реч БОГ, то је реч која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су кнезови земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста, и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, поплавом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само да трпе зло, него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога! 

Какво добро очекујете од Бога ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетство себе и свога порода, и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на Бога, но, напротив, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.

Нема коментара:

Постави коментар