недеља, 7. август 2011.
Свети Владика Николај (Велимировић)
Псовка у нашем народу
Замислите један извор из кога би до подне извиралоа бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека који се час моли Богу а час псује. Ваљда нема народа који тако страшно псује као наш народ. Један француски официр, који је био са нашом војском на Солунском фронту, говорећи у Паризу о нашем народу рекао је да код нас постоји беспримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе, сав се народ огубао псовком. Кад пљусак кише падне на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и вола свога да псује; ако нема, зашто ти не научиш од вола свога да ћутиш и трпиш? У Светом Писму пише: -Срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожника ригају зло-(Приче Солом.15,28). Чуће Бог све што се рекне, зато треба премишљати шта ће се рећи. А безбожник рига зло, јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим; из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро – добро, ако је зло – зло. Зато се и вели у Светом Писму: - Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада – (Приче Солом.13,3). Када чуваш ногу своју да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја да не ригају блатом? И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш из уста огањ који пече твоје суседе? Заиста лепши је пред Богом и људима човек нем, него човек који псује. Најузвишенија и најопаснија реч коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара јесте реч БОГ, то је реч која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су кнезови земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста, и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, поплавом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само да трпе зло, него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога!
Какво добро очекујете од Бога ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетство себе и свога порода, и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на Бога, но, напротив, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар